Kovš

Roman Kovš Predraga Ristića veoma je inovativan i kompleksan ‒ kako u pogledu forme, tako i sadržine. U instant vremenu u kome živimo, u kome je svaka vrsta dekadencije i redukcije dovedena do apsurda, ovaj autor nas vraća formi tradicionalnog istorijskog romana u kojem je ispripovedana porodična saga familije Aksentijević sa dramatičnom životnom pričom Rusa ‒ izbeglice. Glavni lik romana je vredan umetnički antikvitet ‒ kovš, koji početkom XXI veka pronalazi Momir, Beograđanin koji se odselio u Beč u potrazi za boljim životom. Ova saga je i putopis koji traje sto godina, koliko je putovala ova glamurozna činija (kovš), učestvujući u različitim fenomenima, kontrastima i kontradiktornostima XX-og veka. Na taj način ona predstavlja hroniku čiji tok nije linearan već isprepletan i ispresecan, ilustrujući dalje paradokse veka koji je iza nas. Radnja počinje u Carskoj Rusiji, u sâm suton imperije i carske dinastije, kada uvaženi juvelir i draguljar Faberže pravi ovu monumentalnu činiju za potrebe elitnog carskog vojnog puka. Od prestižne namene ‒ služenje pića u svečanim prilikama u Carskoj Rusiji ‒ tokom XX veka kovš putujući menja svoju vrednost i namenu. Kao svojevrsna replika čuvenog Vajldovog da „svemu znamo cenu, ali ne i vrednost“, ovaj artefakt, koji je i lik ovog književnog dela te je stoga dvostruko označen, potvrđuje, ali istovremeno i demantuje ovu Vajldovu tvrdnju.

Raspadom carevine i spletom okolnosti kovš završava kod Nikite Samoljukina, ađutanta generala Djedova, čime je obeležen i kraj njegove prestižne namene, koja mu je i primarna, koju zaslužuje i za koju je i pravljen. U toku tog elitističkog perioda kovš je dolazio u dodir sa različitim ličnostima ‒ od samog cara i carice do kotraverznog monaha Raspućina ‒ što takođe ilustruje krajnosti XX veka, na koje se tada nije obraćalo dovoljno pažnje, a koje su dovele do katastrofa i tragedija. Te krajnosti su uvek praćene i mistikom koja je predočena preko lika i dela kontraverznog monaha Raspućina, koji će prvi progovoriti o magičnoj funkciji srebra i izreći kletvu da „ko iz srebra pije...“. Ova kletva se javlja i kao meta-tekst koji je prisutan do kraja romana. Ravan paradigme sugestivnosti ostaje prisutna i nakon čitanja, ali nerešena. Da li je zaista svima kojima su došli u dodir s njim, kovš promenio živote? Povremeno ih štitio, ali im i najavljivao tragične događaje… Kao intertekstualne elemente treba posmatrati i mape ‒ koje pokazuju koji put je prešao kovš ‒ od Rusije, preko Odese, Soluna, Makedonije do Srbije. Na tom putu je Nikiti spasao život ‒ splet okolnosti, ili dejstvo magičnih svojstava srebra u koje su verovali još Vavilonci? Stara verovanja su istaknuta na pločicama-vinjetama, kao još jedan inter(nad)tekstualni element.

Da li je ova glamurozna činija, izrađena po visokim umetničkim standardima zaista bila toliko ispred vremena u kome je nastala? Njenu lepotu i raskošnost očigledno nije mogao da ponese i podnese kontradiktoran XX vek. Dvadesetih godina prošlog veka dolazi do raspada Carske Rusije, a pod utiskom savezničke pobede u Velikom ratu tadašnja Kraljevina SHS-a progresivno juri napred:

Rusofilsko raspoloženje regenta Aleksandra Karađorđevića poteklo je iz bliskih političkih veza sa Romanovima, a njegovo školovanje u Rusiji, u kadetskom korpusu, ojačalo je posebnu, simboličku vezu sa Rusijom. Njegova rođena sestra Jelena kao i dve tetke, Crnogorke, bile su udate za članove carskog doma. Kralj je davao obilnu verbalnu i praktičnu podršku izbeglicama iz Rusije i time se, naravno, silno zamerio tamošnjoj boljševičkoj vlasti. To se među Belogardejcima pročulo, te ih je sve više stizalo na Balkan, pod okrilje srpskog domaćinskog gostoprimstva i blagotvornog pravoslavlja. Tokom i posle revolucije i građanskog rata, preko sto hiljada ruskih emigranata je našlo utočište u Srbiji. Pojedini su produžili dalje, a mnogi su ostali. Bio je to cvet ruske inteligencije, među njima i general Petar Vrangel, predsednik Državne dume Mihail Rodzianka, Mitropolit Antonije, arhitekte Samojlov i Krasnov, profesori Kuljbakin, Taranovski, Farmakovski, Solovjev, Troicki, slikar Kolesnikov i mnogi drugi. Emigranti su dobijali zaposlenje u struci, učenici su primali stipendiju, a u početku su se čak i ruske novčanice mogle zameniti za dinare…

Na putu ka Srbiji Nikita na brodu za Odesu upoznaje srpskog pravoslavnog sveštenika, koji ga, u duhu pravoslavlja, iskreno i pametno savetuje. U Solunu Nikita upoznaje Radoja Aksentijevića, koji će ga u svoj i dom brata Miloja primiti kao člana porodice. Nerešena i otvorena pitanja koja zlokobno lebde u vazduhu biće razlog razdora, razdvajanja i svađa u familiji Aksentijevića. Kraljevina je bila gostoprimiva i blagonaklona prema izbeglima iz Rusije, te se u Beogradu gradi i ruska pravoslavna crkva, kada je organizovana i izložba ruskih umetnina na kojoj je bio izložen i kovš:

Na zavičajnoj izložbi kovš blista pod staklenom kutijom u sredini galerijskog prostora. Stotine Rusa šeta među eksponatima u uniformama i najboljoj garderobi, koju još mogu da pokažu. Dobrostojeći emigranti iz cele Srbije polako krčme vrednosti i nakit koje su uspeli da donesu iz domovine. Ikone niko ne prodaje. To su porodične svetinje koje održavaju njihov identitet. Tada je kovš prvi put izložen. I na toj prvoj izložbi posetioci su se divili njegovoj lepoti. Sledeći put biće izložen tek nakon 70-80 godina, pod nešto drugačijim okolnostima, što predstvalja vrhunac i ishodište svih paradoksa XX veka. Rusi, slovenske duše, patili su za svojom domovinom. Ipak, Nikita će preostalo vreme do kraja života mirno proživeti u Srbiji i Nišu uz braću Aksentijeviće i njihove porodice. U tom periodu kovš je uglavnom pasivan. Nikita ga čuva ispod kreveta. Delić njegove svečane namene prenesen je i u Srbiju ‒ iznosi se i iz njega se piće služi samo u specijalnim prilikama (za slavu, rođenja i krštenja dece Aksentijevića, jedan od sinova je dobio ime Nikita). Hrišćansko-pravoslavni duh ne napušta Nikitu ni u najtežim trenucima i bolesti. On se priseća:

Pred kraj godine, kada su bolovi postali nepodnošljivi, odlučio je da se dostojanstveno oprosti od ovih ljudi koji su mu pomogli kada mu je bilo najteže, da im se časno, koliko može revanšira. Setio se reči oca Jefimova u Crkvi Svete Bogorodice u divnom davno viđenom Petrogradu: Nije bogat onaj koji poseduje imetak i čuva ga, nego onaj koji ga deli. Žrtva, a ne posedovanje nas usrećuje.

Žrtvujući se, poslednjim atomom snage je povukao, podelio kovš, a delove poklonio braći Aksentijević. Možda je to razdvajanje kovša doprinelo razdvajanju familije Aksentijević? Braća Aksintijević su različito sagledavali situaciju na početku Drugog svetskog rata. Kozervativni Miloje nije verovao u tadašnje inovacije:

A mi, kako se sad odnosimo prema Rusima, ovim Crvenim, više neće da nas spašavaju kao onomade, videćeš. Ruski car Nikolaj II je ušao u Veliki rat, samo zato da bi zaštitio Kraljevinu Srbiju. Nije važno protiv kolike sile se boriš, već kakvu svetinju braniš! Posle mu se, mučeniku, raspala cela carevina zbog toga. To može da se poredi sa žrtvom našeg cara Lazara: žrtvovao je sebe i svoje za dobro srpske braće. Onda nam je i naš Nikita došao. Da se nismo kurčili onol’ko sa komunistima, mogli bi i da se nadamo. Velika je to zemlja, jaka, pomogli bi nam oni opet!

Tako je nastala klica razdora koja tinja i u sledećim generacijama ove familije. Oni žive u različitim gradovima, pa i kontinentima, i nikad se nisu pomirili. Sve ove pojedinosti mora Momir da rekonstruiše nakon kupovine jednog dela kovša od ratnog profitera, kontraverznog vojnog kapetana Krstića u Nišu. Ovaj kapetan je eksplicitan izraz svih krajnosti XX veka ‒ brz, bezosećajan, površan, beskompromisan. Momiru predstoji detektivska potraga: članovi porodice Aksentijevića, rekonstrukcija i restauracija kovša, aukcijske kuće itd. On koristi i elektronske izvore, ali i usmene. Najvažniji, bez obzira na tehničke prednosti, najpouzdaniji je usmeni izvor ‒ Milanče Ciganče, Momirov kum i poslovni partner koji je, svojim dijalektskim govorom i ponašenjem, izvor zdrave šale i humorističnih elemenata u delu. I Milanče Ciganče predstavlja spoj krajnosti koje su izražavale prethodni vek ‒ brza i laka zarada uz veliku sreću, koja gotovo po pravilu prati Rome. Milan otkupljuje drugi deo kovša od novobeogradskog penzionera, Radoja Aksentijevića.

U završnim delovima romana dolazi do promene pripovedačke perspektive. Roman počinjenje Momirovim unutrašnjim monologom o kovšu, čime se otvara niz pitanja, a odgovore treba tražiti u tekstu kao i u nad i intertekstualnim elementima. Objektivni pripovedač u trećem licu preovlađuje u delu. Od vremena Carske Rusije, pa sve do 2000. godine kad će kovš učestvovati na aukciji u Londonu, narator je objektivan, u trećem licu.

Taj objektivani pripovedač u trećem licu će se neretko pojavljivati u vidu maske, transponovanog govora, prilikom koga se preko unutrapnjeg monologa i govora likova iznosi stav pripovedača: Čovek je društveno biće koje određuju ljubav, prijateljstvo i rad, prožeti iskrenošću i istinom. Bez tih vrednosti čovek ne može da živi. Ljubav se gradi strpljivo i polako i uvek dobijamo onoliko koliko drugima dajemo. Ako nam nešto od toga nedostaje, ili to ne pružamo drugome, nastaje jaz koji je teško premostiti. Usamljeni ljudi, postaju oholi, otuđeni od drugih. Ipak ‒ nada se Nikita ‒ još uvek postoje oni koji veruju u dobrotu i da se muke bližnjemu svom mogu dobrim delima olakšati, a svet može popraviti. Transponovanim govorom se prenosi stav pripovedača, koji, svestan svih kontradiktornosti veka koji je iza nas, pledira za práve vrednosti: ljubav, prijateljstvo, rad, dobrotu…

Na početku XX-og veka, Nikitina majka je dalekovido primetila da obilje, razbacivanje i bahanalije na carskom dvoru u Rusiji naspram naroda koji je živeo skromno i siromašno, neće dobro da se završi, savetujući sina da bude odmeren i umeren. Na kraju istog veka novobeogradski penzioner, koji je svašta preživeo ‒ dva rata, svađu i razdvajanje sa bratom, ženinu smrt, odlazak sina u Kanadu ‒ svoju samoću i siromaštvo dostojanstveno podnosi: Kragna i rubovi rukava košulje su iskrzani od godina pranja, a i ućebani džemper oslikava duboku starost. Selotejpom učvršćen ram Draganovih naočara, ukazuje na dubinu provalije u koju je bačen beogradski građanski sloj. Seti se Momir u tom času i onog olupanog, obezglavljenog kovša u Beču i priče koja ga okružuje. Taj kovš, kao i ovaj čovek, iz drugog su vremena, kada su bili lepi i celi, kada su nekome bili dragi. Neko je uživao da ih gleda, da ih usnama dotakne, služiše nekoj svrsi. Sada više ništa ne vrede, nikome nisu potrebni. Svo to srebro na Draganovom stolu vredi par stotina maraka. Kakva je raskoš okruživala te divne predmete nekad, a kakav odraz bede su oni danas.

Što je još jedna potvrda da je vrednost promenljiva kategorija i da zavisi od trenutka i okolnosti. Druga generacija Aksentijevića, u Švajcarskoj i Kanadi, nostalgiju zadovoljava čitanjem i pisanjem ličnog dvenika, kao Milojeva ćerka Vera. Čitalac će dosta informacija o familiji Aksentijević saznati iz Verinih dnevničkih zapisa, što je interesantan primer uspešne ugradnje drugih, kraćih žanrovskih formi u strukturu romana. Nasuprot tome, na drugom kraju Evrope, bogati ruski tajkun Šuljajev i agentica prestižne londonske aukcijske kuće uživaju u luksuznom hotelu i obilju hrane i pića zu razgovor: Uz pan di spagna con crema all'amaretto, Jelisaveta objašnjava kada i kakva će da bude aukcija. Donela je i mnogo fotografija izvanrednih umetnina koji će da bude predmet nadmetanja: srednjovekovne ikone iz sibirskih stepa, zadivljujuća kandila i čiraci od zlata iz vremena Katarine Velike, grofovske muštikle, burmutice i nakit sa brilijantima... Dok sa divljenjem listaju album, Gorbačov primećuje da je kolekcija izuzetno lepa, te da verno odražava duh ruske kulture, a Šuljajev napominje da je sramno što su tako vredne stvari uopšte ikada napustile Rusiju. ‒ Sve ćemo to, draga moja Liz, da vratimo tamo gde mu je mesto! ‒ uzvikuje Aleksandar Šuljajev sa podignutom čašom vin santo Occhio di Pernice.

S druge strane, Momir dolazi u Londan i donosi kovš na aukciju. Maska pripovedača pada, prelazi u pripovedača u prvom licu, priznaje da navija za Momira, da je objektivni pripovedač u trećem licu bila zapravo maska. Ovaj vid pripovedačkih maski, kao i njihovo razotkrivanje i promene pripovedačkih perspektiva, virtuozno su izvedeni, što je još jedan od kvaliteta ove proze. Pripovedač u 1. licu neće dugo biti prisutan u delu: samo dok traje aukcija. Transponovanim govorom će iznosti svoje stavove o izložbi i učesnicima. Ovaj pripovedač je dvostruko označen: on je i lik, učesnik u razgovorima. Ubrzo nakon aukcije pojaviće se opet pripovedač u 3. licu, u obliku transponovanog govora, iznoseći i svoje stavove: Prošao je XX vek, koji nije imao dovoljno sluha za romantične i ponekad pijane ideale generala Djedovа. Ruku na srce, ne beše naklonjen ni besmrtnim proizvodima kakve je sa svojim umetnicima pravio m’sje Faberže. Izuzetni pukovski kovš je ležao uvijen u prašnjave, masne krpe, sakriven od XX veka i sačekao XXI vek, da bi ponovo izašao na svetlo dana. Cinik bi mogao da pomisli da prozaična namena kovša i ne zaslužuje ovako skupoceni materijal i artističku obradu, ali ovde je reč o spoju dve civilizacije – aristokratski, francuski prefinjene umetničke estetike i ruske, slovenske, sirove duše koja živi i opstaje, sazdana od ekstrema, sibirskog snega i ciganskog derta, krvavih ruku, krsta, medveda, labuda i votke. Pesnik bi mogao proceniti da su prvih sto godina postojanja ovog kovša bile previše grube, neko nevaljalo, materijalističko i ratoborno doba. Taj bi se mogao ponadati da će se u sledećih sto godina kovšu pružati više razumevanja, lepote i ponovne renesanse.

Skeptik će, međutim, ovo očekivanje raspršiti, ukazujući na razočaravajuća kretanja među narodima u prvih zastrašujućih 19 godina ovog veka.

Ovim se putopis i put kovša završavaju. Krug se zatvara. Kovš, spoj kontrasta, baš kao i vek u kojem je nastao, u kojem su se na neprirodne i grube načine mešali aristokratija i puk, visoka umetnost i kič i prizemno ponašanje, ali bez obzira na sve to, restauiran, kovš je uspeo da se vrati na mesto odakle je i potekao ‒ u Rusiju. Razdori i svađe, otvorena i nerešena pitanja i dalje su ostala takva, što je najbolje iskazano transponovanim govorom objektivnog pripovedača: „ne umemo mirno da se ne slažemo“ ‒ što je nauk, pouka i poruka ovog istorijskog romana. Pitanje je samo koliko želimo i koliko smo spremni da je usvojimo i primenimo?