Srećan Čovek

Alfred Melamed rodjen je u Bitoljskom prostoru. To je bila velika jevrejska zajednica u kojoj je živelo između 4 i 5000 ljudi, mahove veoma sirotih – ono što bi mi reki ljute sirotinje. Tako da je on verovatno to sećanje na svoje najranije detinjstvo, u sredini kakva je bila, poneo sa sobom i verovatno nosio celoga veka.

Pesma Kad ja pođoh na Bembašu nije samo tradicionalna sefardska nego je ušla i u redovni program moltvenih pesama, kada se vrši božija služba za one, veselije praznike u sinagogama, ona se peva kao završna molitva te večeri, naravno na hebrejskom jeziku... Sa Alfredom Melamedom ja sam se sreo u životu tri puta. Jedanputa stvarno, na jednoj svadbi pre može biti 35-40 godina: vidim moj otac i Alfred se raspričali pa kad je prošla ta fertutma oko svega ostalog, oni su se povukli negde i pričali nekolilko sati, kao da ih ta svadba baš nešto previše i ne zanima. Posle mi je otac objasnio u čemu je stvar: oni su imali deo zajednički životne sudbine. Bili su ratni vojni zarobljenici, znači oficiri iz redova VKJ, zakačili su zarobljenički logor u Osnabriku i sva zajedno prošli sva iskustva koje je takvo zarobljeništvo donosilo. Razišli su se negde 43. zbog jednog lošeg koraka naše ratne vlade, Melamed je otišao severoistočno, gore iz Osnabrika i on je loše prošao, njegova grupa je loše prošla, a moj otac je otišao na zapad i na tom pešačkom transportu do poljske granice zaustavio se u mestu koje se zove Aleksendorf i tu je dočekao kraj rata. Vratili su se kućama i šta zu zatekli tamo odakle su pošli? Ništa! Sve prazno, nema ljudi, nema rodbine, nema prijatelja, nema komšija. Ništa. To je jedna vrlo teška i tragična ljudska sudbina.

Drugi put sam se sa Alfredom Melamedom sreo dok sam bio član redakcije i sticajem okolnosti urednik – ne zbog pameti nego valjda što sam bio najmlađi, u tom dosta stručnom timu akademika koji je sastavljao jednu biografsku monografiju o znamenitim Jevrejima Srbije. Ja sam bio najmlađi i stoga radno najoperativniji pa su me zato istakli da ja budem to što možda po znanju i po mogućnostima i ne zaslužujem. Nekoliko godina je trajala priprema te knjige i u toku rada je neko pomenuo „Alfred Melamed“. On nije uvršćen u tu knjigu zbog nekih kriterijuma koje je redakcija imala prema ljudima koji su uvršteni ali je ta knjiga inače napravila jedno 20ak-30ak propusta – neki su baš neoprostivi pa ja, kao urednik te knjige moram da to priznam i ovog puta. Verujem da će se u nekom dopunjenom izdanju, a izgleda da već kreće ideja te vrste, verovatno to i ispraviti. Treći moj susret sa Alfredom je ova knjiga Peđe Ristića, koju sam ja pročitao sa velikim zanimanjem, kao radnu verziju teksta a posle sam i dobio i knjigu. To je jedna strašna biografija. Ja sam se u jednom trenutku pitao – jedna od završnihi scena u knjizi je njegovo samovanje u domu za stara lica u Beču, u njoj on za sebe kaže „Ja sam srećan čovek“. Tu je u stvari pitanje šta je to srećan čovek? Postavlja se i pitanje koliko je on srećan čovek posle svega što je preživeo? Raspad zemlje, logori, mrak, surova podeljenost prilikom želje da se naseli u Izrael... Sudbina jednog od njegovih sinova koji je, na kraju, uprkos svim otvorenim kapijama sveta, u smislu učenja, imovnog stanja potražio sreću na plažama južno od Bombaja... (ne znam šta je dana sa tim momkom ali, nek je živ i zdrav!) Melamed kaže „Pa dobro, ako nije našao sreću ovde, neka je traži tamo!“ Imao je taj način odbrane u sebi. Dok čovek čita ovi knjigu on nikad ne zna da li on čita priču o stvarnom junaku ili je to izmišljeno. To je Peđa Ristić sastavio u jedno tako da ćete se, dok budete čitali, verovatno ćete se i sami bar jedanput ovo što sam se i ja pitao.

Knjiga se zove Srećan čovek i naravno, postavlja se pitanje zašto srećan čovek? Ja sam se u jednom trenutku i sam to pitao i setio sam se nekih mojih davnašnjih studentskih beležaka (ja sam studirao filozofski fakultet ovde u Beogradu) i Aristotelovih mišljenja, niz njegovih predavanja koje su njegovi sledbenici sastavili u nekih desetak svezaka, neki kažu knjiga. Evo kako on raspravlja o vrlinama i moralnom liku svakog od nas (ako se tome priklonimo, možda bi trebalo da to i učinimo!): Najveće dobro je ono kojem težimo radi njega samog. Znači, mi imamo svoju moralnu i intelektualnu pozadinu – ali to nam nije palo sa neba, i mi sad moramo sami da na tome poradimo da bismo se približili tom univerzalnom dobru gde, ako je dobro, onda je svima tu dobro, ne samo pojedincima. Stalno sam se pitao da li je to stvarnost ili fikcija ali, ako pokušamo da prevedemo prezime Alfreda Melameda, ono je hebrejsko i potiče od reči lomed što znači učiti. Kao i u svim indo-evropskim jezicima, ima „l“ i ima „d“ u korenu i onda se iz tog korena vade svi dalji pridevi, glagoli i priloške odredbe, tako da je i taj jezik – mada nama zagonetan, relativno lako učiti pa bogami i naučiti. A ono „Me“, onaj prefiks, znači da on to što uči prenosi na mene, znači dobija prenosno značenje taj glagol. Znači Alfred koji prenosi neko znanje, moglo bi se tako prevesti.

Ja sam knjigu pročitao na putu, što bi se reklo na dušak i to me je potsetilo na vreme kada je knjiga bila sve i vsja, kada nije bilo ovog elektronskog šarenila, izazova i ovoga svega što odvlači pažnju čoveka, i prosto me je podsetila na to vreme kada, znate, svi počnemo nešto da čitamo i onda čitamo dok ne pročitamo. Da li je mrak, dal’ smo dočekali zoru ili, ako je to toliko dugo pa nismo pročitali da onda mi idemo tamo na neko predavanje, u školu ili na posao pa jedva čekamo da se vratimo kući da nastavimo. Mislim da je ovo primer takve knjige.