Pijanino u blatu

roman

O knjizi

Pijanino u blatu (Prometej, 1998) je autobiografski roman o odlaženju intelektualca iz Beograda početkom 90-ih. Proteklo je mnogo godina od kako su otišli iz Beograda. Ni onog grada, ni Juge, ni onog druženja više nema. Raselili su se, promenili, nestali i utopili se... Po Belom Svetu traže svoj Sveti Gral ali ko zna da li će mu se ikad primaći? U Belom Gradu, možda, bili su mu najbliže... Svih ovih godina stalno se u svesti (ili podsvesti) preispituju zašto su otišli... Da li je trebalo? Da li im je sada tamo bolje, gore, isto? Da li je njihovoj deci sada tamo svetlija budućnost? I šta uopšte znači svetlija budućnost – kako se to meri? Jesu li bili u pravu prijatelji koji su ostali? Svetlana, Petar, Mirjana, Bane, Grejs, Mita... naše komšije, rođaci, mi sami... sredovečni Beograđani u vrtlogu emocije, razočarenja, izneverenih nada i ratnog sukoba otiskuju se burnih 90-ih godina u Beli Svet.

Neko u potrazi za znanjem, drugi za ljubavlju, uspehom, novcem ili spokojem. Nasilno presađeni, pokušavaju da uhvate novi koren. Petar u jednom razgovoru kaže "Sada kada više nisam u svojoj zemlji, ja sam kao biljka presađena u saksiju – stavi me u neki lepi prozor, gde ima sunca i vode i ja ću verovatno preživeti. Možda se čak razvijem i u neki lepi cvet. A možda i propadnem od prve promaje ili dugotrajno nedovoljnog ili preobilnog zalivanja." Njihovu generaciju sustižu besmislena, nasilna smrt, neizlečiva nostalgija, slepa nacionalistička mržnja, glamurozna venčanja, romantične uspomene na Adu Ciganliju, Mljet, Bjelašnicu... I još: poslednja vožnja kroz Jugoslaviju („Jel možeš da zamisliš da će ovde uskoro da bude granica?“); snalaženje na zapadu – neko ostaje a ne dopada mu se – neko se vraća, a najradije ne bi... majka nema vizu za ćerkinu svadbu; Hrvat usmrćuje Amerikanca zbog Srpkinje; srpska zastava razapeta preko celog zida sobe u Americi: "Mislili smo da širimo istinu o Srbiji po svetu..."; КBC lekari ubijaju pacijentkinju nehatom...

Ostale Peđine knjige

Komentari