Pijanino u blatu
roman
O knjizi
Pijanino u blatu (Prometej, 1998) je autobiografski roman o odlaženju intelektualca iz Beograda početkom 90-ih. Proteklo je mnogo godina od kako su otišli iz Beograda. Ni onog grada, ni Juge, ni onog druženja više nema. Raselili su se, promenili, nestali i utopili se... Po Belom Svetu traže svoj Sveti Gral ali ko zna da li će mu se ikad primaći? U Belom Gradu, možda, bili su mu najbliže... Svih ovih godina stalno se u svesti (ili podsvesti) preispituju zašto su otišli... Da li je trebalo? Da li im je sada tamo bolje, gore, isto? Da li je njihovoj deci sada tamo svetlija budućnost? I šta uopšte znači svetlija budućnost – kako se to meri? Jesu li bili u pravu prijatelji koji su ostali? Svetlana, Petar, Mirjana, Bane, Grejs, Mita... naše komšije, rođaci, mi sami... sredovečni Beograđani u vrtlogu emocije, razočarenja, izneverenih nada i ratnog sukoba otiskuju se burnih 90-ih godina u Beli Svet.
Neko u potrazi za znanjem, drugi za ljubavlju, uspehom, novcem ili spokojem. Nasilno presađeni, pokušavaju da uhvate novi koren. Petar u jednom razgovoru kaže "Sada kada više nisam u svojoj zemlji, ja sam kao biljka presađena u saksiju – stavi me u neki lepi prozor, gde ima sunca i vode i ja ću verovatno preživeti. Možda se čak razvijem i u neki lepi cvet. A možda i propadnem od prve promaje ili dugotrajno nedovoljnog ili preobilnog zalivanja." Njihovu generaciju sustižu besmislena, nasilna smrt, neizlečiva nostalgija, slepa nacionalistička mržnja, glamurozna venčanja, romantične uspomene na Adu Ciganliju, Mljet, Bjelašnicu... I još: poslednja vožnja kroz Jugoslaviju („Jel možeš da zamisliš da će ovde uskoro da bude granica?“); snalaženje na zapadu – neko ostaje a ne dopada mu se – neko se vraća, a najradije ne bi... majka nema vizu za ćerkinu svadbu; Hrvat usmrćuje Amerikanca zbog Srpkinje; srpska zastava razapeta preko celog zida sobe u Americi: "Mislili smo da širimo istinu o Srbiji po svetu..."; КBC lekari ubijaju pacijentkinju nehatom...
Komentari
“Ova knjiga je priča beogradska, priča onih koji se nisu opredijelili da budu dborovoljci rata, nisu pris-tali ni da ih ščepaju, pa šta bude... Otisnuli su su svijet i upleli u konce pečalbe, nekih drugih života... Možda je ova knjiga neka netipična priča o spomeniku koji još nije podignut. Mene tako doima i to mi se dopada. "
Miroslav Prstojević, Beč, recenzija
“Upravo pročitah Vašu knjigu, tako dirljivu – koja je evocirala mnoge moje uspomene...Vaš gradualni pošetak me je vratio na skijaške staze Maribelle, Val d’Isère, Trois Vallées… gdje smo, ne poznavajući se, negdje zajedno bili. Zatim, sve ona zajednička mjesta, naše sada bivše, zajedničke zemlje, koja smo svake godine sa ponosom pokazivali našim stranim prijateljima, novim porodicama naše djec… E, onda se desilo ono strašno “dogadjanje naroda”. A to se desilo i kod nas u Zenevi , gdje smo mi slavili nase Slave, bucno, veselo, orile su se pjesme “Od Vardara pa do Triglava”, plesala se kola “Ja sam ja – Jeremija, prezivam se Krstić”, plaćali velike kazne zbog buke koja nam je dovodila švajcarsku policije… Onda je svega tog nestalo, kao da nikada nije bilo Jugoslavije, većina prijatelja se orijentsalo nacionalizmu … Moj muž i ja smo se odmah povukli iz tog drustva, bili smo prezreni od svih Srba, jer imamo neko drugo mišljenje. (…) Jako mi je blizak Vas opis prelaza preko Subotice, u tim kolonama sam i ja stajala, putovala sam satima i danima autobusima preko Mađarske, u kojma je sve smrdilo, u kojima su ljudi pričali neki drugi jezik, sve običan svijet, a ja ćutala da se ne bi se osjetila moja crnogorska ijekavica… Kako sam napredovala u čitanju “Pjanino u blatu” (naslov je apsolutno, po mom misljenju, odgovarajući) otkrivala sam i odličnog pisca i na kraju o autoru i likovima našla odgovor, u KST, Atelju 212… Hvala Vam i za suze koje sam prolijevala čitajuci neke pasuse.
Svetlana, Herceg Novi
Tekst je uzbudljiv, podtekst žestok... ovo je knjiga za sve nas u rasejanju ali, boga mi, i za njih, tamo...”
Ivica, Wuppertal
“Dobro napisana i za budućnost sačuvana priča koju je izdiktirao život!”
Mirjana, Beč
Duboko sam se potresao trudeći se da prevedem supruzi... Nisam siguran da ću smoći snage da pročitam do kraja...”
Srđan, London